Victoria

Све је почело пре сада већ 21 годину, добила сам доживотну осуду на живот. Моји родитељи, да се разумемо ценим их, поштујем и волим, су учинили највећи злочин према мени, створили су ме. Нисам размажена, за своје године поприлично зрела, забринута, разумна и рационална, али не схватам свет у којем живим. Трудим се да се уклопим, да се стопим са другим људима али по свему ја одударам од њих, посебна сам, мислим да ме многи не разумеју кад причам оно истински из мене, морам да се спустим на неки народски језик, причам као и сви они, неке празне приче али битно је да те приче разумеју сви. Битно, битно за кога?!

Почећу од самог детињства. Када сам била мала желела сам да будем дечак, некако дечаци су ми увек били интересантнији, нисам схватала игру са барибкама, у чему је поента? Облачимо лутке хмм... Ни мало занимљиво. Мој деда је био грађевински радник, ишла сам са њим по градилиштима, понекад, кад је могао да ме поведе. Та игра је већ била озбиљнија, из ничега се сагради свашта. Настане нешто лепо, велико, корисно. Волела сам ексере и чекић, закивала би их где год би стигла. Вероватно их сад закивам себи у душу.

Од малена сам била бунтовник, ишла сам тако где нико не сме, радила сам оно што нико ни не помишља, говорила сам кад су сви ћутали, срљала сам и кад сам била свесна да то није добро, падала, устајала, настављала. Мајка ме је корила, тукла, викала, отац је ћутао. Опет несвакидашње, у патријархалним породицама обично је отац тај који васпитава дете. Но добро, можда смо били модерна породица, шта знам.

Могло би се рећи да сам у неку руку имала безбрижно детињство. Били смо велика породица, баба, деда, две тетке, мама, тата и ја у истој кући. Била сам мезимче, сви у кући су ме волели, пружали ми пажњу, допуштали свакаве дечије несташлуке, пазили на мене, хранили ме итд... Можда сви критикују тај Милошевићевиски режим али ми смо у то време фино живели или сам ја била толико мала да нисам ни примећивала проблеме које данас примећујем. 

Све је почело да иде низбрдо једног дана чини ми се давне 1998. године, када смо сазнали да моја тетка (која је живела са мном у кући) има рак. Била сам толико мала и несвесна да нисам имала појма шта је то, нисам знала да се од тог рака може умрети. Стално смо ишли по болницама, ја сам када год су ми то родитељи дозволили ишла са мојом тетком у болницу у Сремској Митровици, у Каменицу и где све не...Била сам јако везана за њу, мислим да имам доста њених особина, волим да радим, волим да доприносим у кућу, нисам расипница, пре потрошим на храну за целу породицу него за изласке и слично, волим да је у мојој кући лепо, сређено, чисто, није ми тешко ни да покосим траву ни да ошишам ограду, иако ми се руке после тога два дана тресу. Таква је и она била, могло би се рећи да се тада увек нешто радило и сређивало у кући.

Кобне 2000. године на Дунаву утопио се мој кум. Волела сам га, он ме је од малена учио да треба да навијам за Партизан. И дан данас сам заклета Партизанка. Тог дана било је помало облачно и тмурно. Још око подне кренула сам са бабом и дедом у леје да беремо трњине за чај. Сећам се да су ми говорили:"Морамо кући, ухватиће нас мрак". Ја нисам желела, одуговлачила сам, као да сам предосећала да се нешто лоше десило. Када су ме најзад довукли кући већ увелико мрачак пао, саопштили су ми да је кум нестао у вировитом Дунаву. Ишао је на пецање са два друга. Чамац се преврнуо, он се држао за чамац једно време али када више није могао да издржи почео је да плива ка обали. Одећа му је била натопљена водом и врло тешка, улетео је у вир и нестао. Шест месеци се ништа није знало о њему. Ја сам споља јако хладна и можда чак затворена особа, ретко показујем емоције, али емоције ме раздиру дубоко у мени. Била сам дете, 9 година. Било ми је тешко, то је прво случај да је неко из моје блиске околине тек тако нестао... Али пошто није сахрањен, стално сам живела у нади да се спасао и да ће се вратити... Кума је долазила често код нас, плакала је, молила Бога, запомагала, мене су затварали у собу да не чујем, као да нисам знала и сама зашто то раде. Било ми је још горе, сама у соби са гомилом недоумица у глави, како је нестао, да ли ће се вратити, како то изгледа удавити се, да ли га је болело... Једноставу су ме затворили у собу као што ја данас затварам своје емоције у себи.

Јул 2003. године... Моја тетка коју сам горе спомињала, лежала је прикована за кревет на инфузијама. Ни у једном тренутку нисам слутила да може умрети. Нису ми дозвољавали тако често да одлазим код ње у доњи део куће, ишла сам повремено или кад уграбим прилику да ме не виде. Седела сам на фотељи покрај њеног кревета и тешила је, говорила да ће бити боље. А она ме је гледала, само ме је гледала ништа није могла рећи. И данас се сећам тог погледа. Никад га нећу заборавити. Ја сам јој била као дете, много ме је волела и бринула се о мени, с обзиром да није имала своју децу и није се удавала. Ја сам јој била све. Док је радила увек сам је дочекивала када се враћала с посла и трчала са пола улице њој у сусрет. Али тада, тог кобног јула умрла је. Мама је дошла до мене и нудила ми неке таблете, одбијала сам, терала ме је. Биле су то таблете за смирење. Напокон узех, да ми већ једном каже зашто морам да пијем то. Изговорила је, нисам веровала, немогуће, била сам сигурна да ће се опоравити. Тада сам већ почела да схватам живот, да живот само нису лепе ствари како то обично у детињству бива, да је живот суров, пун проблема. Тада сам имала тек 12 година. То емотивно биће које се крије испод круте коре, скрхало се и почело да размишља о свему. Како ћемо даље, како ћемо живети, како ће моји баба и деда поднети ово, гомила питања падала је на мало недужно, крхко створење жељно безбрижног детињства.

Из свега овога извукло ме стрељаштво којим сам почела да се бавим врло мала, са можда 11 година. Одлазила сам на тренинге, концентрисала све на центар, на што бољи погодак. Сваке недеље смо одлазили на по неко такмичење и остајали цео дан, било је много људи око мене, мојих пријатеља који наравно нису ништа знали, али несвесно су ми много помогли да скренем мисли...